Prošla je još jedna godina i red je da uradimo neku vrstu rekapitulacije na početku ove, nove godine. Nećemo da komplikujemo već ćemo samo da vidimo koji su to članci na blogu bili najčitaniji po vašem mišljenju u 2015-oj…

*Klikom na naslov otvara se članak

U današnje vreme gde god da se okrenete ako pažljivo posmatrate, primetićete da neki ljudi u komunikaciji ili imaju jasan stav ili nemaju nikakav, tj. sve im je jedno (ovih drugih je nažalost sve više). Taj stav u komunikaciji samo je refleksija onog stava koji je sastavni deo naše ličnosti. Meni lično osobe kojima je sve ok i koje ništa ne dotiče, nisu preterano bliske i ne zauzimaju puno prostora u mom životu. Sa druge strane na seminarima koje držim moj osnovni cilj je da kod polaznika probudim pravi pozitivan stav koji će nas probuditi iz letargije i ravnodušnosti i uzviknuti: ”Ja to mogu! ”

Pre jedno više od petnaestak godina, bio sam 8 sezona košarkaški sudija (paralelno uz fakultet i posao, vikendom se odigravale utakmice), to iskustvo pored skoro zanemarljivog novčanog momenta i bolje kondicije mi je donelo nešto veoma vredno što će mi kasnije pomoći u životu. Da naučim da donesim odluke brzo i u deliću sekunde bez puno dvoumljenja!

U današnje vreme jedna od onih osobina koja nije toliko popularna ali uvek ima vrednost i težinu bez obzira na trendove koji su zastupljeni u društvu.

U životu imate ljude koji nose neku posebnu energiju i znanje i koji su u svojim oblastima vrhunski profesionalci i ostvarili su dosta toga. Moja sreća je da među prijateljima imam dosta primera (Miodrag, Jasmina, Miloje, Vesna, Nada…) takvih sjajnih i briljatnih ljudi, koji pored profesionalizma i znanja, imaju jednu malu i snažnu reč koja ih odvaja, krediblitet.

Inat je sigurno među 10 reči koje najčešće pominjemo na ovim našim prostorima. I meni je poprilično svojstvena, ne toliko reč koliko ponašanje. Fundament načina vaspitanja svoje dece od strane moga oca, je da meni i bratu razvije inat kako bi postigli nešto više. U mom slučaju nije bilo potrebe za tim, inadžija se već zapatio još u najranijem dobu. Verujem i kod mnogih kod vas koji čitate ovaj članak.

Ovaj članak je nastao iz Statusa koji sam stavio na Fb, a moj dobar prijatelj Miloje Sekulić  mi je u komentaru dao odličnu ideju da ga pretočim u blog post. Svaka dobra ideja kod mene ima uvek punu pažnju i kapislu za realizaciju.

Znam da sam vas vremenom navikao na malo otkačenije naslove članaka koje pišem ( Samopouzdanje – I tata bi sine, Betmen voli sarmu…), e pa i ovaj je u tom stilu. Apsolutna vrednost je zbog toga što i najnegativnije stvari u kafani postaju pozitivne.

Februar mesec 2012-te godine, Ana (moja urednica i priceless osoba) i ja sedimo u Vila Maski (očekujemo bar jedno piće od strane menadžera kluba za svakog ko čita ovaj članak zbog besplatne reklame) na Vračaru i pričamo oko toga šta sve još treba da se uradi pre nego se objavi moja prva knjiga o neverbalnoj komunikaciji  kad spontano kreće razmišljanje (da ne kažem brainstorming) na temu da knjiga treba da ima moto. U svesci koju sam poneo za tu priliku se zapisuju razne ideje koje padaju na pamet bilo sa moje ili sa njene strane. Piše se, žvrlja se, moj nogopis puni svesku rečima.

Kad ti je posao nekako vezan za putovanja uglavnom po Srbiji i regionu, bilo kroz treninge koje držiš bilo kroz saradnju sa kolegama iz Japana, prirodna je stvar da ćeš zabeležiti što više događaja, mesta, predela koja posećuješ. U ovom članku sa vama delim samo delić predela koje sam posetio u periodu od 2009 do 2015-te. Sve slike su slikane mobilnim telefonom (LG P990 i Sonz Xperia Z)

Hm, koliko često čujete reč promena? U današnje vreme svi žele promene. Svako želi da se nešto promeni, da se nešto menja. Ljudi često stavljaju i dele po društvenim mrežama citate kako su ciljevi bitni, istina je, jesu bitni ali možda je još bitnije svest da treba u životu da sprovedemo promene.

Svaki članak ili prve stranice knjige koju pišete pre samog početka deluju kao nepremostivi izazov. Prazan papir ili word dokument je najveći neprijatelj. Filozofija kojom se recimo vodim kroz život je veoma jednostavna i ovog najvećeg neprijatelja kreativnosti baci u nokdaun vrlo brzo (bez Rokija ništa), tako što primeni reči Duška Radovića: ‚‚Sve se može kad se mnogo ne misli o tome.’’