Da li ste čuli za priču o Tri zidara? Ukoliko niste, ukratko ću vam je ispričati, ukoliko jeste, nadam se da će vam se više svideti moja verzija.

U jednom intervju koji sam dao za jedan časopis, dobio sam pitanje: ‚‚Koja je to jedna stvar koju bih izdvojio da je najbitnija za uspeh?’’ Prvo što mi je prošlo kroz glavu su šanse, odnosno stvaranje šansi.

April u Beogradu ove godine je bio stvarno poseban, ako mene pitate. Ne zbog Čoline pesme ili nečeg sličnog, već zato što je ovog aprila jedan od najvećih  svetskih stručnjaka za lični i profesionalni razvoj bio u Beogradu i održao fenomenalno predavanje na temu… Mnogi koji čitaju moje tekstove znaju da se bavim poslovnom edukacijom u okviru Poslovnih Znanja ( zajedno sa kolegom Miodragom Kostićem) i da individualno radim kao konsultant i trener (neki to danas zovu coach) za oblast komunikacije.

Prošla je još jedna godina i red je da uradimo neku vrstu rekapitulacije na početku ove, nove godine. Nećemo da komplikujemo već ćemo samo da vidimo koji su to članci na blogu bili najčitaniji po vašem mišljenju u 2015-oj…

*Klikom na naslov otvara se članak

U današnje vreme gde god da se okrenete ako pažljivo posmatrate, primetićete da neki ljudi u komunikaciji ili imaju jasan stav ili nemaju nikakav, tj. sve im je jedno (ovih drugih je nažalost sve više). Taj stav u komunikaciji samo je refleksija onog stava koji je sastavni deo naše ličnosti. Meni lično osobe kojima je sve ok i koje ništa ne dotiče, nisu preterano bliske i ne zauzimaju puno prostora u mom životu. Sa druge strane na seminarima koje držim moj osnovni cilj je da kod polaznika probudim pravi pozitivan stav koji će nas probuditi iz letargije i ravnodušnosti i uzviknuti: ”Ja to mogu! ”

Pre jedno više od petnaestak godina, bio sam 8 sezona košarkaški sudija (paralelno uz fakultet i posao, vikendom se odigravale utakmice), to iskustvo pored skoro zanemarljivog novčanog momenta i bolje kondicije mi je donelo nešto veoma vredno što će mi kasnije pomoći u životu. Da naučim da donesim odluke brzo i u deliću sekunde bez puno dvoumljenja!

U današnje vreme jedna od onih osobina koja nije toliko popularna ali uvek ima vrednost i težinu bez obzira na trendove koji su zastupljeni u društvu.

U životu imate ljude koji nose neku posebnu energiju i znanje i koji su u svojim oblastima vrhunski profesionalci i ostvarili su dosta toga. Moja sreća je da među prijateljima imam dosta primera (Miodrag, Jasmina, Miloje, Vesna, Nada…) takvih sjajnih i briljatnih ljudi, koji pored profesionalizma i znanja, imaju jednu malu i snažnu reč koja ih odvaja, krediblitet.

Inat je sigurno među 10 reči koje najčešće pominjemo na ovim našim prostorima. I meni je poprilično svojstvena, ne toliko reč koliko ponašanje. Fundament načina vaspitanja svoje dece od strane moga oca, je da meni i bratu razvije inat kako bi postigli nešto više. U mom slučaju nije bilo potrebe za tim, inadžija se već zapatio još u najranijem dobu. Verujem i kod mnogih kod vas koji čitate ovaj članak.

Ovaj članak je nastao iz Statusa koji sam stavio na Fb, a moj dobar prijatelj Miloje Sekulić  mi je u komentaru dao odličnu ideju da ga pretočim u blog post. Svaka dobra ideja kod mene ima uvek punu pažnju i kapislu za realizaciju.

Znam da sam vas vremenom navikao na malo otkačenije naslove članaka koje pišem ( Samopouzdanje – I tata bi sine, Betmen voli sarmu…), e pa i ovaj je u tom stilu. Apsolutna vrednost je zbog toga što i najnegativnije stvari u kafani postaju pozitivne.

Februar mesec 2012-te godine, Ana (moja urednica i priceless osoba) i ja sedimo u Vila Maski (očekujemo bar jedno piće od strane menadžera kluba za svakog ko čita ovaj članak zbog besplatne reklame) na Vračaru i pričamo oko toga šta sve još treba da se uradi pre nego se objavi moja prva knjiga o neverbalnoj komunikaciji  kad spontano kreće razmišljanje (da ne kažem brainstorming) na temu da knjiga treba da ima moto. U svesci koju sam poneo za tu priliku se zapisuju razne ideje koje padaju na pamet bilo sa moje ili sa njene strane. Piše se, žvrlja se, moj nogopis puni svesku rečima.