Prelomni momenat

Sedimo sa prijateljem na kafi kojeg dugo poznajemo i pričamo  o životu i nekim momentima iz prošlosti. U tom osvrtu prisećanja postajemo svesni nekih dešavanja koja su tada bila naizgled obična i dnevna , a sa današnje vremenske distance ispostavila su se kao prelomni momenti u životu.

Ono što je karakteristično za sve prelomne momente u životu je činjenica da ih postajemo svesni tek po proteku vremena.  Sa ovim godinama  koliko ih imam  danas sa sigurnošću mogu da pronađem i utvrdim one momente  u životu koji su dobili  reč prelomni da stoji ispred

Rivalitet

Prvi prelomni momenat  (skup više momenata) je vezan za mog brata Vladu. To su one neke stvari kojih tada niste svesni, a utiču vam dosta na detinjstvo, a rođen sam sa relativno neukrotivim karakterom i nemirnog duha (geni su tu odradili svoje).

To je bio momenat kad sam počeo da sa starijim bratom igram fudbal po kući i naravno razbijam nameštaj (kriv sam bio i za njegove pogodke). Svake godine je rivalitet rastao, činjenica da sam ja  Zvezdaš (ciganin), a on Partizanovac (grobar) poprilično je pomogla da naš ravilitet i borbu izdignemo na jedan viši nivo. Momenat kad se trudiš da dostingeš i ostvariš prvu pobedu protiv brata koji je 6 godina stariji iziskuje od tebe vanljudski napor jer u tom dečjem dobu sve je na njegovoj strani .Kao kad 320-ti teniser na svetu pokušava da osvoji set protiv Novaka Đokovića, tako je bilo i meni. Ja sam bio 320-ti na svetu.

The Momenat je došao kad smo od strica „pozajmili“ bokserske rukavice od 8 unci (od 6 unci koriste profesionalci na svetskom nivou) i krenuli da imitiramo Rokija u 5 rundi, sve profi.  Uglavnom sam prolazio kao Roki do poslednje runde, sa puno primljenih udaraca bez puno uzvraćenih. To me nije sprečavalo da se vodim Rokijevom rečenicom: ‘Nije važno koliko jak udarac  zadaješ, već koliko udaraca možeš da primiš i da nastaviš da ideš napred.’  

Vremenom je došao i taj dan da Roki koji vam piše ovaj tekst uzvrati i najzad osvoji tu jednu malu bitku u ratu koji je redovno gubio, a koja će mu kasnije biti ta iskra borbe za sve ono što predstoji. Večno sam zahvalan bratu što me je nekad i puštao da ga pobedim i što mi je dao ime Marko (a roditeljima što su uslišili njegovu želju) i na taj način uticao na svoj način da budem ovakav kakav sam danas, sa svim svojim vrlinama i manama.

Istrajnost i inat

Pored majke i oca koji su svojim pričama i vaspitanjem uticali da imam neke manire i poštovanje prema drugima, osoba koja je dosta uticala na mene je bio moj omiljeni lik iz detinjstva o kojem sam pisao u tekstu Izdigni se iznad proseka, moj deda. Rođen sam formalno na Banovom Brdu u zgradi u kojoj su živeli i moji deda i baba, tu su bili iznad naši kumovi, a mi smo bili u iznajmljenom stanu koji je bio od očevog prijatelja iz Francuske. Naglašavam formalno jer to je bilo privremeno boravište. Cela zgrada je odisala kao jedna velika porodica  i gde su male stvari stvarno imale vrednost.  Deda je bio ta osoba koja se najviše vezala za mene i ja za njega, karakter nam je bio sličan, a i u porodici smo jedini imali identičnu krvnu grupu sa rh faktorom.

Prelomni momenat koji je uticao na mene se desio jednog prolećnog dana kad sam imao po mojoj slobodnoj proceni 7,8  godina. Sećam se momenta, ali ne i godine. Bilo je proleće i mi smo šetali po Košutnjaku i išli smo ka restoranu Golf, pa ka Aci Devetki, pa nazad do škole Josif Pančić.

Deda me je zaustavio i rekao :

– Sedi na klupu da malo odmorimo

Posle par minuta ćutanja sporim glasom ali sa autoritetom nastavio  je:

-U životu neće ići sve kako poželiš i biće nekih stvari koje nisu lepe, tvoje je da veruješ u ono što stvarno veruješ i da istraješ. Budi bolji od drugih, tako što ćeš više da radiš od drugih, ne da pričaš više od drugih već da radiš od drugih. Pričaj tek kad imaš  šta da kažeš. Nikad ne odustaj osim kad proceniš  da nešto nije vredno truda i nikad ne  dozvoli da ti bilo ko kaže da za nešto nisi sposoban, već uradi i dokaži  sebi i zbog sebe da jesi, ne zbog drugih. Zapamti moje reči, možda ti sad nije sve jasno, ali kad još malo porasteš biće ti jasnije.

Sve te reči ponovio je još puno puta, tako da mi nije bilo teško da ih zapamtim, ali taj prvi put se sećam da se desio na klupi u Košutnjaka kod restorana Golf. Neka sećanja su mi s vremenom sve jasnija.

Pisanje

Put do pisanja knjiga i autorskih tekstova je sadržao u sebi dva prelomna momenta i jedan negativan događaj koji je morao da se desi da bi doveo do prvog prelomnog momenta. Kao dete u osnovnoj školi sam bio uvek odličan đak ali ne sa svim peticama. Nisam bio od onih koji se previše tangiraju ako ne dobiju najbolju ocenu, sve je za đaka.Roditeljima je drago bilo da budemo dobri đaci, ali im je mnogo više bilo bitno da se ne drogiramo i da ne pođemo za nekim lošim društvom, tako da pritisak preveliki s te strane nismo trpeli.

 U osnovnoj školi i tom dobu, afinitete sam ima za sve vezano za matematiku i one predmete koje će mi omogućiti da se snađem u momentu (da se izvučem na kliker). Srpski jezik i knjževnost mi je bio zanimljiv i uvek sam prvi čitao lektire, dok je blokada  postojala kod pisanja pismenih radova. Gramatika i kontrolni su mi ležali, ali nekako pisanje sastava prosto nije. Ili bih blokirao da pišem na zadatu temu ili bih pisao i brisao i tako u krug.

Šta se desilo?

Tog dana se sećam kao danas. Peti razred u osnovnoj školi ( s razlogom neću navesti koja je osnovna škola u pitanju), profesorka srpskog  Anka,bleda  crvenokosa žena sa arogantnim stavom punim sebe. Ulazi u učionicu, a to je bio dan kad su stigli rezultati pismenog rada. Čitaju se ocene, tenzija raste, svi učenici su bili prozvani osim mene. Ostavila me je za kraj i rekla je da dođem ispred table da pročitam svoj pismeni naglas. Pročitao sam pismeni pred celim odeljenjem, rekla mi je da odem nazad na mesto.

Svima đacima  je rekla:

– Želela sam da svi čujete kako ne treba da se piše sastav, za ovaj rad je dobio keca k’o vrata.

Moj osećaj poniženosti i odsečenih krila kao što vidite pamtim do danas. Ona je tada u suštini svima dala lekciju, ali lekciju koja priča o njoj, da nije čovek i da nije nikakav pedagog.

Na moju sreću ona mi je bila samo godinu profesor srpskog.  Nju je zamenila žena koja je bila mnogo bolji i kvalitetniji pedagog kod koje sam imao četvorku na pismenim radovima, ali otpor je i dalje ostao do momenta kad sam odlučio da upišem Šestu Beogradsku gimnaziju u osmom razredu.

Na prijemnom ispitu se tada polagala matematika i srpski jezik, zamolio sam roditelje da što je sigurno sigurno mi nekako omoguće (detinjstvo smo i ja i brat proveli skromno, bez da smo bili kao ona deca što kukaju dok im roditelji ne kupe sve što požele, jer smo bili svesni materijalne situacije) da pohađam privatne časove srpskog . Preko kume Gorice ( kumovi od mojih roditelja) došli smo do profesorke Živke Perić, žene koja je bila kumina koleginica iz škole Drinka Pavlović u Beogradu i koja je tada upravo otišla u penziju.

Kad sam prvi put upoznao tu divnu ženu, profesorku Živku sećam se da sam rekao ovu rečenicu:

-Meni je srpski u osnovnoj školi doneo puno stresa i patnje,  ajmo da srušimo staru kuću i da ozidamo novu koja će da mi stvori neke lepše uspomene.

Sa profesorkom sam radio nekoliko puta nedeljno, mesecima. Radili  smo i ono što sam dobro znao, iz početka i kako bi naučio  na ispravan  način. Došao je prijemni i upisao sam gimnaziju pri vrhu liste i plod našeg rada je bio ispunjen.

Ono što profesorka nije očekivala kao rezultat je da ću joj 15 godina posle našeg zajedničkog pohoda ka gimnaziji, njoj prvoj posvetiti svoju prvu objavljenu knjigu Naučite jezik kojim ceo svet govori. Profesorka je dobila prvi primerak iz štamparije uz ličnu posvetu njoj, kao  jednoj od najzaslužnijih osoba za sadržinu onoga što pišem i moju ljubav prema pisanju.  Emotivni momenat i suze radosnice za mene jedine profesorke koja me je izvukla iz ambisa i pokazala put u pravom smeru je momenat koji se pamti ceo život.

Drugi momenat  i časopis

Profesorka Živka me je oblikovala i dala ono što imam sada kad je pisana reč u pitanj, ali da bi došli do nečeg velikog, potrebno je i malo sreće i da vam se na putu nađu ljudi koji će vam u pravo vreme dati šansu koja će vam promeniti život.

To se desilo u mojim apsolventskim danima na Ekonomskom fakultetu, tad sam već bio primljen u Deltu kao njihov stipendista. Redovno sam kupovao jedan poslovni časopis, E magazin. Kao neko ko je uvek bio spontan i direktan, jednog jutra mi je došlo da pošaljem email na adresu urednik@emagazin.co.yu koja je pisala u impresumu tog časopisa, onim najsitnijim slovima.

Tekst je glasio:

-Poštovani, rednovno čitam vaš časopis, ja sam taj i taj, to i to sam završio. Želim da pišem za vaš časopis i da budem kolumnista istog.

Kažem vam bio sam uvek direktan J

Ne očekujući uopšte odgovor na email ( jer mislite se baš će meni da odgovori), eto meni REPLY (odgovor) od urednika:

-Napiši mi više o tome o čemu bi pisao.

Veoma kratko i šturo mi je odgovorio,hm. Vratio bih email sa odgovorom o čemu bih pisao. Zatim urednik mi je napisao da mu pošaljem CV i detalje o sebi. Odgovorio sam i na taj email sa CV-jem. Zatim mi je urednik opet tražio da mu obrazložim kako vidim sekciju u kojoj bih pisao tekstove, na koje teme. Bogami bilo je drilovanja i cimanja nije da nije. Odgovorio sam mu i na taj email. I finalni email od urednika je bio, da mu pošaljem probni tekst o Istoriji trgovine. Odgovorio sam posle nekoliko dana sa tekstom koji je bio sa dosta informacija, koretnog kvaliteta (nije bio loš, ali ni najbolji koji sam napisao). Urednik mi je objavio taj tekst i pozvao me da dođem da mi da broj časopisa u kojem je tekst objavljen.

Upoznali smo se, dao mi je časopis i dao smernice šta da unapredim kod sledećeg teksta koji mu budem slao. Kasnije mi je rekao da je objavio tekst onakav kakav sam mu poslao  jer da mi je vratio na doradu možda mu nikad ne bih poslao ponovo.

Taj momenat mi je promenio život, objavio sam prvi tekst, pa zatim i drugi, treći i do sada preko 700 tekstova na raznim mestima, tri knjige kao autor i jednu kao ko-autor. Taj sjajan čovek i osoba koja mi je dala šansu se zove Miloje Sekulić, čovek koji mi je danas veliki prijatelj i osoba koja mi je sinonim za reč kredibilitet kad je izgovaram.

Dajte drugima šansu, on je dao meni, a ja gde mogu i imam prilike dajem drugima.

Držanje treninga

Pisanje u E magazinu  je donelo dosta sjajnih stvari, jedna od njih je da sam upoznao puno kvalitetnih ljudi. Jedna od tih osoba je i danas moj prijatelj i kolega sa kojim izvodim treninge poslovnih veštine po kompanijama. Njegovo ime je Miodrag Kostić. Čovek koji je 20 godina bio u SAD i tamo imao svoje firme i među prvim ljudima (kad se vratio u Srbiju pre 17 godinu) koji su pokrenuli koncept poslovne edukacije (seminari, treninzi, radionice) za kompanije .

Miodrag je imao svoju kolumnu u E magazinu u sekciji o Prodaji i veštinama prodaje, dok je moja sekcija bila Trgovina jer sam tada radio kao projekt menadžer u Delta Maksiju. Čitali smo tekstove, on moje, ja njegove.  Stil pisanja nam je bio sličan. Desila se prilika da smo se upoznali na nekom tim bildingu za saradnike časopisa. Vremenom smo ostali u kontaktu, ne toliko čestom sve dok nisam završio sa mojim korporativnim plovidbama i  dok nisam počeo  svoje preduzetničko putovanje  pre 11 godina. Kad postanete preduzetnik, vi počnete da grizete više jer to je jedini način da opstanete (preduzeznik nema platu). To vam na neki način pomaže i tera vas da unapređujete sebe i ono što radite. U traženju novih poslova i klijenata  me prekida jedan poziv od pre deset godina. Miodrag me je iznenada pozvao i rekao:

– Ajde mi se pridruži na treningu, imam jednog klijenta kojem držim radionicu. Uzmi napravi par slajdova pa se uključi čisto da probamo kako bi izgledalo  da održimo trening sa dva trenera, to niko u Srbiji ne radi.

Pristao sam,  efekat je bio fenomenalan, klijent je bio prezadovoljan. Nije očekivao dinamiku gde dva trenera konsultanta izvode naizmenično dva, tri slajda jedan, dva tri slajda drugi.  Vlasnik je rekao, želimo još jedan trening iz ove oblasti na temu koja je nastavak ove teme, ali samo  pod uslovom da zajedno dođete da održite trening. I kako to ide u životu, malo po malo i mi smo počeli da isključivo da sve treninge držimo zajedno, kao dva trenera.  To je bilo pre 10 godina. Od tada do sada, Miodrag drži svoje treninge na raznim projektima i ima svoju firmu, ja držim svoje iz domena komunikacije i imam svoju firmu,  dok poslovne treninge u kompanijama i dalje držimo isključivo kao dva trenera na treningu.

Posle tog prvog klijenta Miodrag mi je rekao:

– Posmatrao sam te i ti imaš intuitivni talenat za javni nastup i za ovo čime se i ja bavim, ajmo da probamo nešto što se ovde ne radi. Obojca smo preduzetnici, šta radi preduzeznik nego rizikuje i pomera granice u onome što radi.

Da nije…

Da Vlada nije bio grobar, a ja ciganin i da se nismo stalno takmičili, pitanje je da li bih se svaki put dizao kad bih padao na zemlju kao Roki (a padao sam puno puta). Da mi deda nije sipao svakodnevno u glavu sve one neke zdrave stvari koje bi svako dete trebalo da ima, a u sebi ne sadrži negaciju da to nešto ne možete. Da mi Anka profesorka nije ogadila meni drag predmet, ne bih upoznao profesorku Živku koja  mi  je dala dar i izvukla iz mene  nešto što nisam znao ni da postoji. Da mi Miloje nije dao šansu da pišem i pokažem ono što znam, ne biste sad čitali ovaj tekst  kao ni knjige koje sam objavio. Da mi Miodrag nije uputio poziv i bio mi mentor u ovome što sad radim, pitanje  da li bih ikada se bavio trenerskim i predavačkim poslom.

Da nije i da se jedna od ovih stvari nije desila, moj život bi sigurno bio drugačiji i ne bih upoznao mnoge ljude koji su danas deo mog života (Jasmina, Nada, Lidija, Vesna, Dragana…) i ne bih upoznao vas koji čitate ovaj poslednji pasus teksta.

Razmislite, koji je vaš prelomni momenat?

Marko Burazor

*Autor je vlasnik i direktor kompanije za poslovnu edukaciju i konsalting BC Agency , Treninzi.rs
**Treninzi, koučing i konsalting poslovnih, prodajnih i veština komunikacije

Više informacija na: burazormarko@gmail.com

– pozovite: +381 64 129 1983

Za listu raspoloživih in-house treninga kliknite OVDE

Klijenti