Izdigni se iznad proseka

Evo pišem prvi članak na sajtu u blog sekciji, gledam na sat piše 01:14 minuta posle ponoći. Noćna ptica sam postao sticajem oklonosti jer u to doba ima najmanje aktivnosti koje ometaju čoveka da nešto uradi. Telefoni skoro da ne zvone, poruke skoro da ne stižu sve je nekako mirnije što je na kraju pogodno da se razvije inspiracija za koje slovo, reč koju ću podeliti sa vama.

Da li ste nekad postavili sebi neki cilj kad ste bili deca? Lično, ja jesam. Nikad mi cilj nije bio izražen u novcu, materijalnim stvarima već u tome da želim da učinim nešto što ima vrednost i što predstavlja neku promenu. Kao klinac u mojoj glavi to baš i nije bilo tako lepo složeno jer prvi kratkoročni cilj je bio da dobijem novo biciklo koje i dan danas nisam dobio (u prevodu obećanje od strane jednog roditelja ludom radovanje), generalno u tom uzrastu u glavi je bilo da želim da napravim nešto važno, bitno.

Kum i najbolji drug kad je izašla prva knjiga mi je čestitao na veoma originalan ali zastrašujuće istinit način. To počinjem da shvatam tek sada kad mi se javljaju prijatelji i poznanici koji svakim danom sve više citiraju moje knjige za svoje doktorske, seminarske, diplomske radove. Šta mi je to kum rekao? Doslovce: ‚‚Čestitam ti kume na objavljenoj knjizi, upravo si postao besmrtan.’’ Kad se čovek zamisli to jeste tačno jer će se i za sto godina naći neko ko će uzeti da čita vaše delo ili da ga iskoristi kao armaturu za neko drugo delo kroz literaturu.

Da li ste nekad postavili neka jednostavna pitanja koja su tu ispred nas ali ih zanemarujemo? Pitanja kao što su: Šta je to što želimo da postignemo u bilo čemu što radimo? Koliko smo iskreni prema sebi? Da li je rešenje da životarimo i da se plašimo da iskočimo iz svoje senke ili da živimo u nekom imaginarnom strahu od nečega što i nije toliko strašno kad se napravi prvi korak? Ova pitanja pišem kako bih podelio neka razmišljanja sa vama, ma koliko vam delovalo možda haotično sami znate da su to pitanja koja su vam nekad bila u glavi.

U životu sve odluke donosimo sami ma koliko delovalo da i drugi imaju uticaja, plodove uspeha i posledice neuspeha snosimo na svojim plećima i ukoliko dođemo u situaciju da nekad krivicu prebacimo na druge, krčmar ispostavlja račun ipak nama. Da li želimo da iskočimo iz neke lagodnosti (da ne kažem komforne zone) ipak je naša odluka. Razlika je samo u rezultatu koji ćemo postići. Ukoliko nam je lagodnost bliža ni rezultati ne mogu da nam budu ne znam kakvi, dok u suprotnom možemo da očekujemo svašta. Kako bi rekao Del Boj: ”Ko reskira profitira!’’

Ja sam neke svoje odluke doneo sam iako je jedna osoba u mom detinjstvu uticala na to kakve ću odluke da donosim u budućnosti. Često se vodim filozofijom, ako ne znam koji je pravi put gledam koji je teži. To ne znači da vi treba da se vodite ovom filozfijom, za mene funkcioniše..

Pitate se zašto sam stavio ovakav naslov članka? Iako neke delove svog privatnog života javno ne delim, otkriću jedan segment. Kao dete bio sam veoma nemiran i pomalo neukrotiv (to se puno nije promenilo ni danas ) imao sam svoja neka pravila i neki svoj svet koji je prkosio nekim tada dečijim pravilima.  U prevodu bilo mi je bitno šta ja mislim pa tek šta okruženje kaže to jest nije mi bilo bitno uopšte. Zašto je to tako bilo? Dobrim delom zbog mog dede koji mi je od malena usađivao neku vrstu samopouzdanja i volju za postignućem i često je govorio da ukoliko želim da napravim velike stvari ja to i mogu, samo moram da radim pet puta više nego drugi i da se fokusiram na sebe i svoje dvorište i da uvek znam šta želim i da nikad, aposlutno nikad ne dozvolim da mi neko kaže da za nešto nisam sposoban. Kad rastete sa takvim vaspitanjem od strane omiljenog lika iz detinjstva teško da može puno da se promeni kasnije u mentalnom sklopu kad odrastete.

Ono što se desilo leta 2007. kad se već nazirao kraj života mog omiljenog lika iz detinjstva (dede) je upravo uticalo da naslov ovog članka bude ovakav. Poslednji i najteži razgovor koji sam imao sa njim je bio zavet kao u nekom filmu, gde me je unapred naterao da obećam pred širom porodicom i da obećam da ću istrajati u ispunjenju datog.

Poslednja rečenica i reči zbog kojih me  i sad prolazi jeza dok kucam je glasila: ‚‚Maki, ceo život sam verovao u tebe jer imam taj neki osećaj. Molim te, Izdigni se iznad proseka!’’

Marko Burazor