Promene

Hm, koliko često čujete reč promena? U današnje vreme svi žele promene. Svako želi da se nešto promeni, da se nešto menja. Ljudi često stavljaju i dele po društvenim mrežama citate kako su ciljevi bitni, istina je, jesu bitni ali možda je još bitnije svest da treba u životu da sprovedemo promene.

Šta je problem?

U suštini čovek ne želi promene jer u tom slučaju mora da se ispuni osnovni uslov, da promena počne od njega samog. Kad dođemo u situaciju da moramo da menjamo sebe i svoje navike, onda nam promene i nisu toliko slatke.

Šta je to promena?

Najosnovnija definicija bi glasila: ‚‚Promena je težnja da se bude drugačiji ili da se dođe u drugačije stanje od postojećeg.’’

Kako u praksi izlgedaju promene?

Želimo da skinemo kilažu? Kako ćemo to ostvariti? Da li se kilaža skida tako što za početak probušimo kašiku i prekinemo kad nam je najslađe? Da li je bolje da sedimo kući ili kafiću po ceo dan i družimo se sa prijateljima ili da se znojimo po komšiluku dok trčimo još jedan krug? Koliko puta nas samo mrzi da odemo do teretane ili na trening kad je loše vreme? Da li nam teško pada da se naviknemo da ustajemo rano ujutru, a vrlo rado bi da odspavamo još koji sat? Da li nam je lako da se odreknemo nekih stvari koje su bitne kako bi ostvarili neki uspeh?

U ljudskoj prirodi je da se opire promenama i da ne voli promene. Na ovom svetu samo bebe se raduju promenama i to promeni pelena.

Life-Changing-Actions

Kako sprovesti promene?

Neko će vam sad reći neku spektakularnu formulu za promene, ali to neće biti tačno. Svi smo mi različiti i za nas ne funkcionišu možda stvari koje funkcionišu za nekog drugog. Svako ima svoj model ili šablon po kome funkcioniše. Ono što mogu sa svoje strane da uradim je da podelim neko svoje iskustvo koje sam primenio na ličnom primeru, pa ukoliko nekom odgovara neki deo, može da uzme za sebe.

Najradikalnije promene sam počeo 2011-te godine, a implementacija je počela početkom 2012-te godine.
Prva stvar 2011-te je bila odluka da želim promene (profesionalne, lične vezano sa mene samog, za ljude oko mene, emotivnu slepu ulicu-duga veza bez perspektive…)

Druga stvar je bio početak implementacije, početak puta bez povratka na staro uz konstantan rad i dan i noć. Onaj osećaj kad zažmuriš i napraviš prvi korak i posle nema nazad. To je kao kad treba da priđete devojci koja vam se dopada, a nalazite se u kafiću i pogledi su vam se sreli nekoliko puta. Što više razmišljate da li da priđete to su manje šanse da uopšte ustanete sa svoje stolice. Jednostavno ustanete u onom prvom momentu kad počnete da razmišljate da li da priđete ili ne, posle je kasno da se vraćate nazad. Svaki ishod može da bude pozitivan ili negativan, šta ako se ipostavi da je pozitivan? ( Moji dragi muški sapatnici pokrenite se i prestanite da šaljete pića preko konobara)

Treća stvar, postati iskren sa samim sobom kako bi i živeo u skladu sa sobom. Ovo zvuči stvarno filozofski i svestan sam toga međutim suština je malo drugačija. Postati iskren sa sobom predstavlja veoma neprijatan aspekt jer podrazumeva čišćenje svog dvorišta iliti uklanjanje ljudi kojima tu nije mesto bilo da je u pitanju emotivna veza koja nema perspektivu ( ljudi budu često u vezama jer su navikli jedni na druge, to je bio i moj slučaj priznajem) ili kvazi prijateljstva gde nema dubine (ne gradimo poverenje i ličan odnos već pričamo o vremenskoj prognozi i šta ima u gradu..) ili ima negativnog pogleda na ono što predstavljamo. Čišćenje dvorišta je neophodno kako bi sklonili sav krš koji se zapatio jer nam je potreban prostor da bi pozitivne stvari i ljudi mogli da priđu.

Četvrta, istrajnost. Onaj momentat kad ulažete maksimalan trud, a ne ide sve onako kako ste planirali, tačnije efekti su mizerni i frustrirajući. To je momenat kad treba dati gas i krenuti još snažnije, jer trud se uvek isplati samo je pitanje kada. Možda nećemo istrčati maraton iz prvog puta i možda sto puta ne završimo, ali uz konstantno vežbanje 101 put ćemo uspeti. Cela 2012-ta u mom slučaju je bila u dobrom delu obeshrabrujuća, ali došla je posle 2013-ta i godina iz snova u kojoj se desila i prekretnica.

Peta, otvorenost. Treba biti otvoren za mogućnosti koje se otvaraju jer nikad se ne zna šta one mogu doneti. Ceo život je proba i greška. Probamo jedan način vidimo ne ide, probao drugi način koji ide i usvajamo to kao model ponašanja. Tako i sa mogućnostima, ne znamo dok se ne upoznamo bolje.

Šesta, aktivnost. Ukoliko se ne krećemo i ne idemo među ljude ( na događaje, skupove, generalno napolje…) nećemo biti u prilici da stvorimo šanse. Hteli mi ili ne, moramo da stvaramo šanse u životu kako bi mogli da pokažemo ono što znamo. Bez stvaranja šansi sve prethodno navedeno nema puno smisla.

Na kraju kolega i ja tokom naših in-house treninga često navodimo jedan primer koji je Isak Adižes (jedan od najvećih autoriteta menadžmenta na svetu) rekao kad je bio u poseti Beogradu. Kad su ga pitali kako vidi Srbiju, ispričao je jednu priču.
Pitala učiteljica decu u predškolskom:
– Bile tri žabe na lokvanju, jedna je odlučila da skoči, koliko je ostalo žaba na lokvanju?
Sva deca bi dignula ruke i rekla: dve, dve, dve…
Učiteljica je rekla:
– Ne deco, ona je samo odlučila da skoči.
Ajmo da mi svoju odluku pretočimo u onu izreku Duška Radovića koju ponavljam iznova i iznova: Sve se može kad se mnogo ne misli o tome!

Marko Burazor

*Autor je vlasnik i direktor kompanije za poslovnu edukaciju i konsalting BC Agency, Treninzi.rs
**Treninzi, koučing i konsalting poslovnih, prodajnih i veština komunikacije

Više informacija na: burazormarko@gmail.com

– pozovite: +381 64 129 1983

Za listu raspoloživih in-house treninga kliknite OVDE

Klijenti

Written by marko